Iz bogate arhive zvorničkog sporta donosimo vam priču o čovjeku koji je bio sinonim za sigurnost među stativama. Savo Zekić nije bio samo golman; bio je simbol jednog vremena, prepoznatljiv po svojim bravuroznim paradama, plavim očima i osmijehu koji nije silazio s lica ni u najtežim trenucima utakmice.

U tekstu koji je izvorno objavljen u novembru 1995. godine, autor Tihomir Nestorović vodi nas kroz karijeru “nekrunisanog kralja zelenih terena” — od prvih koraka u brasinskom Rudaru, preko stotina utakmica u dresu Drine, pa sve do statusa reprezentativca. Podsjetite se kako je Savo krotio penale, zašto su ga voljeli čak i protivnički navijači i kako je ratna stihija zaustavila jednu blistavu sportsku karijeru.

GOLMAN KOJI JE RETKO GREŠIO

Zvornička Drina oduvek je bila rasadnik talentovanih golmana koji su branili gol i renomiranijih klubova nego što je bio njihov matični klub. Ipak među njima najmarkantniji je lik Save Zekića, golmana koga su prepoznavali po bravuroznim paradama, plavim očima i simpatičnim osmehom na licu. Savo je taj osmeh imao i kada je zaustavljao loptu ka mreži najboljim fudbalerima a i kada je, svojom krivicom (doduše retko) primao golove.

–Pa, valjda sam takve prirode, šta znam. Sve je to bio sport, igra… Kako sam ja to preživljavao to je drugo, a taj osmeh, on je dolazio nekako sam po sebi. Nije lako biti tragičar na utakmici i bacati nepažnjom sav trud svojih saigrača, priča Savo.

Među stative je prvi put stao sa četrnaest godina, kao učenik srednje hemijske škole, u brasinskom “Rudaru”. Branio je dve sezone, a kada je formiran fudbalski klub “Podrinje” u njegovom rodnom Tršiću, prešao je u njega.

Njegov raskošan golmanski talenat nije ostao nezapažen među fudbalskim stručnjacima. Već se govorilo o lepuškastom momčiću iz Tršića koji hvata lopte kao da jabuke bere. Za njega su bili zainteresovani brojni klubovi, ali “Drina” je bila najbrža i u njoj je, sa malim prekidima (odlazak u FK “Sarajevo” i bijeljinski “Radnik”) ostao veran sve skoro do početka rata.

-U “Drini” sam zamenio Duška Alimpića koji je otišao u “Čelik”. Trebalo je posle njega imati dosta hrabrosti i braniti gol, a “Drina” je tada imala dobru ekipu i borila se za ulazak u viši rang. Prva utakmica i prvi gol su bili protiv “Bratstva” iz Gračanice, ali smo mi pobedili sa 2:1, pa je to vatreno krštenje nekako prošlo bolje nego što sam očekivao, kazuje naš sagovornik.

Savo je bio najomiljeniji i najcenjeniji golman u ligama u kojima se takmičila “Drina”. I najveći navijači protivničkih ekipa aplauzom su pozdravljali Savine odbrane njihovih ljubimaca. Cenjen i uvažavan, ali da li zbog velike skromnosti, da li zbog toga što je voleo ljude, Savo je malo bio u medijima. Među novinarima je vladalo mišljenje (možda pogrešno) snimati i pričati sa igračima, kojima treba neka vrsta psihološke podrške pred utakmicu ili one koji su postizali golove. Savo je uvek bio stabilan, siguran i jak. Njemu nije trebala pomoć mikrofona i zato je o njemu malo i pisano i govoreno po novinama i radiju, ali je bio nekrunisani kralj zelenih terena.

-Dobar golman mora imati predispozicije – reflekse i talenat. To je samo početno u formiranju golmana. Ostalo je rad, rad, rad… Treninzi su uvek za golmana teži i duži nego kod drugih igrača. Često su golmani opterećeni od ostalih mesta u ekipi. Njegov propust može biti katastrofalan, ali kada pogreši krilo, half ili bek neko će to ispraviti. Uz to golman mora biti najkoncentrisaniji, da zna kako i gde koji igrač stoji, gde je lopta, protivnici… Više vidi nego trener. Ja sam bio tragičar u Zvorniku protiv “Dervente”. Vodili smo sa dva nula i primio sam tri gola. Za sva tri sam bio isključivi krivac. Sve je bilo uzaludno što su radili momci na igralištu, priča Zekić.

Ali, zato je bezbroj puta bio junak. U Čapljini je, pred sam rat, odbranio dva penala i “Drina” je pobedila sa 1:0. Savo je odbranio na desetine penala, zaustavio hiljade “stopostotnih šansi”… To je sve jedna sportska karijera.

–Nema nekog pravila ili tajne u odbrani penala. Samo znam da nema mogućnosti da se lopta zaustavi kada je već krenula sa bele tačke, a golman se nije pomerio. Ja sam uvek pokušao da prvi krenem i da je zaustavim. Polazio sam u jednu stranu, po intuiciji, pa šta bude, a bilo je uspeha.

Za Zekića su se interesovali brojni prvoligaši: “Crvena Zvezda”, “Borac” iz Banjaluke, “Partizan”, “Sarajevo”, “Sloboda”… Okušao je sreću u “Sarajevu” i brzo se vratio u Zvornik. Drinin dres sa brojem jedan nosio je više od 650 puta. Uz njega je stasavalo na desetine golmana. “Krali su mu zanat”, ali je on bio i ostao neprikosnoven.

Bio je reprezentativac bivše Bosne i Hercegovine, sportista Zvornika i nosilac brojnih sportskih priznanja. Od svega je ostalo samo pregršt fotografija slučajno sačuvanih. Većinu su mu uništili u ratu i uspomene na bogatu i sjajnu sportsku karijeru. Vajka se legenda “Drine” što je rat zaustavio kotrljanje lopte podno grada. Što neki novi klinci ne jure za čudesnom i dragom igračkom. Ali, doći će i vreme kada će “Drina” zablistati ponovo, a Savo će, kao iskusan igrač i trener učiti nove golmane i verovatno će među njima imati pravog naslednika. Naučiće ga i da publika nikada ne prašta i da joj se ne treba udvarati nego joj pokazati svoje prave vrednosti.