Dok se decembar polako pretapa u prazničnu atmosferu januara, Tucindan dolazi kao tihi glasnik najradosnijeg hrišćanskog praznika. Ovaj dan, koji uvek pada dva dana pre Božića, predstavlja onaj trenutak u godini kada se užurbanost priprema polako pretvara u svečanu tišinu i iščekivanje.
Više od obične pripreme
Iako je prva asocijacija na Tucindan priprema božićne pečenice, suština ovog praznika je mnogo dublja. On je simbolična granica između svakodnevnog života i svetih dana koji slede. Naziv “Tucindan” potiče iz starih vremena kada se pečenica “tukla” (obično ušicama sekire ili krupnom solju) pre nego što bi se pripremala, ali narodno predanje mu je dalo i jedno mnogo nežnije značenje.
Dan bez kazne i grubosti
Možda najlepši običaj vezan za Tucindan je onaj koji se tiče dece. Staro je pravilo da se na ovaj dan deca ne smeju tući niti strogo grditi. Veruje se da će oni koji budu kažnjeni na Tucindan tokom cele godine biti “neposlušni”. Iako je reč o narodnom verovanju, ono nosi važnu poruku: u dom koji čeka Božić, prvo mora da uđe mir. Ovo je dan kada se oprašta, kada se glas ne podiže i kada se porodica okuplja u harmoniji.
Domaćinstvo u znaku sloge
Dok domaćini brinu o trpezi, domaćice na ovaj dan završavaju sve velike poslove oko kuće. Veruje se da dom mora biti čist i sređen do Badnje večeri, kako bi se u njemu stvorilo mesto za blagostanje. Sve što je polomljeno se popravlja, a sve što je pozajmljeno – vraća se vlasnicima, kako bi se u novu godinu ušlo bez dugova i tereta.
Tucindan nas uči da prava priprema za praznik nije samo u bogatoj trpezi, već u čistoći misli i radosti kojom dočekujemo one koje volimo. To je dan kada počinjemo da osećamo miris tamjana, slame i pečenog hleba, podsećajući nas da su najvrednije stvari u životu upravo one koje delimo sa najbližima.